Prikaz knjige: Međunarodna arbitraža prof. dr Maje Stanivuković, Službeni glasnik 2013. godine

Prikaz knjige: Međunarodna arbitraža prof. dr Maje Stanivuković, Službeni glasnik 2013. godine, ISBN 978-86-519-1762-5 (542 strane)

Poznati američki pisac, dobitnik Pulicerove nagrade, DŽon Apdajk, sačinio je uputstvo o tome kako treba napisati prikaz knjige:

Nemojte sebe da zamišljate kao nekoga ko vodi računa o bilo kojoj tradiciji, ko podržava bilo koje standarde, kao ratnika u ideološkoj borbi, korektivnog službenika bilo koje vrste. Uradite pregled knjige a ne reputacije.[1]

Vodeći se ovim smernicama pokušao sam da u ovoj kratkoj formi odgovorim zadatku koji je stavljen pred mene.

Arbitraža, kao alternativni način rešavanja sporova u meni je još tokom osnovnih studija budila ogromno interesovanje. Međutim, proučavanje ovog načina rešavanja sporova bilo je uglavnom u vezi sa proučavanjem Zakona o arbitraži uz paušalno pominjanje međunarodnih izvora. Kompletniju sliku o funkcionisanju arbitraže stekao sam na master studijama u okviru predmeta „Međunarodna trgovinska i investiciona arbitraža“. U tome su mi posebno dragocena bila saznanja iz knjige profesorke Stanivuković.

Uzimajući u obzir da na srpskom jeziku, po mojim saznanjima, postoji vrlo malo knjiga koje obrađuju ovu tematiku (npr. Aleksandar Goldštajn – Međunarodna trgovačka arbitraža, 1975, Miodrag Trajković - Međunarodno arbitražno pravo, 2000, Aleksandar Jakšić – Međunarodna trgovinska arbitraža, 2003. i Gašo Knežević, Vladimir Pavić, Arbitraža i ADR, Beograd 2009) jasna je potreba za većim brojem radova koji govore o međunarodnoj arbitraži. Već po naslovima gorenavedenih knjiga primećujemo usko vezivanje za trgovinsku arbitražu, što implicira da se ove studije bave pretežno ili isključivo trgovinskom arbitražom. Knjiga profesorke Stanivuković sledi tendenciju stranih autora koji iz naslova često brišu pridev „trgovinska“ kako bi obuhvatili investicionu arbitražu koja sve više dobija na značaju. Ovo je hrabar pokušaj autorke da objedini građu međunarodne arbitraže ukazujući na sličnosti i razlike između ova dva oblika u kojima se javlja.

Cilj koji je autorka želela da postigne je da prikaže ono što je najvažnije u relativno sažetom obliku (naglašava da uporednopravne studije obuhvataju i do četiri puta više materije) kao i da podstakne druge autore da pišu na tu temu.

Knjiga je podeljena u tri celine (teorijski deo, prilozi u vidu izvora, glosar). Svaka od ovih celina ima svoj značaj za čitaoca.

Listajući knjigu primećujemo numeraciju pasusa koja je od velike pomoći kako prilikom aktivnog učenja, tako i prilikom ponavljanja jer omogućava lakše snalaženje i preglednost materije.

Teorijski deo je podeljen u sedam poglavlja (osnovni pojmovi, pravni okvir, arbitražni sporazum, pokretanje postupka i konstituisanje arbitražnog suda, arbitražni postupak, merodavno pravo i arbitražna odluka).

Prvo poglavlje počinje zanimljivim istorijskim uvodom i govori o samoj azbuci arbitraže. Govori se o osnovnim razlikama u odnosu na sudski postupak, o prednostima i nedostacima i apostrofira se fleksibilnost arbitraže, kao jedne od njenih osnovnih karakteristika. Osim sa sudskim vrši se upoređivanje i sa drugim načinima rešavanja sporova. Arbitraža se u ovim slučajevima nekad javlja kao alternativa, a nekad je u kombinaciji sa ovim mehanizmima. Primetna je i zajednička karakteristika većeg dela ovih alternativnih načina da se mogu pretvoriti u arbitražni postupak ili se jednostavno u njega nastaviti. Ukazuje se na tradicionalnu primenu ovih mehanizama u pojedinim delovima sveta (Kina i Japan) i njihovu sve veću popularnost na drugim kontinentima (SAD).

Drugo poglavlje govori o izvorima prava, njihovoj podeli i značaju, karakteristikama normi koje su u njima sadržane. Posebno se ističe značaj Model-zakona UNCITRAL-a koji je zaslužan za harmonizaciju nacionalnih zakonodavstava u ovom polju, a koji je uticao i na našeg zakonodavca prilikom donošenja Zakona o arbitraži (2006) kao nacionalnog izvora u ovoj oblasti. Što se tiče međunarodnih ugovora ukazuje se na njihove osnovne ciljeve u pogledu punovažnosti i dejstva arbitražnog sporazuma, kao i priznanja i izvršenja arbitražne odluke. Između ostalih, pominju se tri najvažnije konvencije (NJujorška, Evropska i Vašingtonska). Kao izvori navode se još i pravila arbitražnih institucija i pravila međunarodnih organizacija, od kojih posebno UNCITRAL-ova pravila, koja su od velikog značaja za ad hok arbitražu. Međutim, njihova uloga nije zanemarljiva ni kod institucionalnih arbitraža, jer se ova pravila mogu ugovoriti i u ovim slučajevima. U pogledu prava koje je merodavno za arbitražu navodi se da svaki pravni sistem ima sopstvena pravila, koja ne moraju biti identična, iako se većina oslanja na Model-zakon. Kao pravilo se navodi da se lex arbitri određuje prema sedištu arbitraže ali se navodi i postojanje izuzetaka razmetranjem pojma „delokalizovane arbitraže“. Kod ovakvih teorijskih razmatranja u knjizi, jasan je i primetan stav autorke što smatram veoma značajnim jer time ona kao autor, sa nesumnjivim iskustvom u teorijskom i praktičnom smislu, gradi i razrađuje svoje gledište. Sledi razmatranje problematike mesta arbitraže u okviru IKSID-a i onlajn arbitraže. Na kraju, razmatra se ranija arbitražna praksa kao izvor lex arbitri i tendencija pozivanja na ranije arbitražne odluke.

U trećem poglavlju zaranjamo u samu srž materije kroz analizu arbitražnog sporazuma. Najpre se analiziraju sličnosti između arbitražne klauzule i samostalnog arbitražnog sporazuma, kao oblika u kojima se javlja. Zatim se razmatra odnos arbitražnog sporazuma sa prorogacionim sporazumom, koji na neki način predstavljaju alternativu jedan drugom; ali se istovremeno naglašava veća izgrađenost arbitražnog sporazuma koga pokriva čitava mreža izvora. Poseban odeljak posvećen je samostalnosti arbitražne klauzule kao vrlo važnog načela arbitražnog prava, a koje opisuje njen status u odnosu na glavni ugovor. Razlikuju se materijalni aspekt (nezavisnost u odnosu na glavni ugovor) i kolizioni aspekt (na postojanje i punovažnost arbitražne klauzule ne primenjuje se isto pravo kao za glavni ugovor). Tu se dotičemo tematike merodavnog prava kojoj je autorka posvetila dosta pažnje, što ne čudi ako uzmemo u obzir glavnu sferu interesovanja profesorke Stanivuković. U ovom kontekstu govori se o načinima određivanja merodavnog prava za arbitražni sporazum. Kada je reč o sporazumima u BIT-ovima, autorka zaključuje da se doktrina samostalnosti ne može primeniti, jer odsustvo ugovora u ovom slučaju povlači nepostojanje arbitražne klauzule. U daljem tekstu se ističu uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi arbitražni sporazum bio punovažan. U pogledu svih uslova koji su detaljnije obrađeni značajno je ukazati na upoređivanje različitih izvora i rešenja koja oni predviđaju. To je posebno vidno kod uslova pismene forme i sposobnosti ugovornih strana. Autorka se osvrđe na problematičnost pojedinih rešenja u Zakonu o arbitraži ukazivanjem na slučajeve koji bi se mogli javiti u praksi. U pogledu uslova arbitrabilnosti možda bi najinteresantnije bilo ukazati na karakteristiku Vašingtonske konvencije koja ovo pitanje uređuje jednom materijalno-pravnom normom. Sledi razmatranje o mogućnosti ugovaranja arbitraže u inostranstvu, gde primećujemo nejasno rešenje koje predviđa Zakon o arbitraži. U odeljku u kom govori o manjkavim arbitražnim klauzulama autorka posebno ističe opasnosti do kojih može doći u slučaju korišćenja ovakvih „patoloških“ klauzula. NJena preporuka je korišćenje model-klauzula koje su i predviđene da bi se izbegli ovakvi problemi. Kada je reč o bitnim elementima arbitražnog sporazuma najpre se naglašava potreba za naznačenjem ugovornih strana i svakako, izbor arbitraže kao načina rešavanja sporova. Zatim sledi izbor između ad hok i institucionalne arbitraže (ovo pitanje je od izuzetne važnosti jer se ova dva vida razlikuju u pravnom režimu) gde se ističe da vrlo često dolazi do ekstenzivnog tumačenja arbitražnog sporazuma, pa čak i do održavanja „blanko“ klauzula na snazi. U slučaju izbora arbitražne institucije vrlo je važno odrediti koja će to institucija biti i podvlači se važnost tačnog navođenja naziva institucije. Na ovom mestu nalazi se i veoma korisna lista sa nazivima i internet adresama svih važnijih arbitražnih institucija. Naznačenje spora za koji se ugovara arbitraža kao bitan element arbitražnog sporazuma ima svoje dve strane. Jedna se odnosi na spor koji je već nastao, kada je potrebno što preciznije definisanje tog spora, a druga se tiče budućih sporova i preporuka je da se u tom slučaju koristi što fleksibilnija definicija. Naglašava se višestruki značaj mesta arbitraže kao bitnog elementa sporazuma, a pre svega taj da ono određuje državnu pripadnost arbitražne odluke. U pogledu broja arbitara navedeni su najčešći primeri u praksi ali i određena odstupanja, pogotovo u vezi sa parnim brojem arbitara. Na kraju, jezik arbitraže koji stranke mogu slobodno odrediti, a preporučuje se da to bude onaj jezik na kom je sačinjen ugovor. Nakon razmatranja bitnih elemenata autorka se bavi pitanjem mogućnosti prenosa arbitražnog sporazuma i načinima na koji je taj prenos moguće izvršiti. Dejstvo arbitražnog sporazuma podeljeno je u četiri celine (dejstvo u odnosu na stranke, na treća lica, na državni sud, na arbitražni sud). U ovom delu knjige posebno se ističu razlike između trgovinske i investicione arbitraže, koje su najčešće produkt prirode same arbitraže. Interesantan je i paralelni prikaz tri važna izvora (NJujorška, Evropska konvencija i Zakon o arbitraži) u pogledu dejstva arbitražnog sporazuma u odnosu na državni sud, sa razmatranjem različitih rešenja koja predviđaju. Na kraju ovog poglavlja govori se o deklaratornoj tužbi za utvrđenje da arbitražni sporazum nije valjan, koja nije predviđena u Zakonu o arbitraži ali se može podići na osnovu odredaba Zakona o parničnom postupku, međutim ističe se da je u uporednom pravu postojanje ovog sredstva sve ređe.

U četvrtom poglavlju akcenat je stavljen na pokretanje arbitražnog postupka i konstituisanje arbitražnog suda. Tužba i zahtev za arbitražu se pominju kao vidovi pokretanja arbitražnog postupka kojem, ukoliko je to predviđeno sporazumom, može da prethodi postupak pregovaranja. Zbog prirode ad hok arbitraže navode se dodatni elementi koje zahtev mora da sadrži. Ukoliko je nemoguće konstituisanje arbitražnog suda zbog subjektivnih ili objektivnih razloga predviđene su pomoćne, dispozitivne odredbe o sastavu suda i imenovanju arbitara. U pogledu sastava arbitražnog suda primetne su dve tendencije: da se strankama da potpuna sloboda prilikom izbora broja arbitara ili da se predvidi samo mogućnost neparnog broja. Kod prvog rešenja nameće se potreba za institutom nadarbitra, a kod drugog rešenja javljaju se različite posledice u slučaju izbora „parne“ arbitraže. Što se tiče načina imenovanja arbitara autorka podvlači jedno svojstvo koje uvek i u svakom slučaju mora biti prisutno, a to je neutralnost arbitara. Kada nema sporazuma stranaka u pogledu izbora arbitara, imenovanja mogu vršiti različita tela, organi, pojedinci, sve u zavisnosti od izvora u pitanju. Nekada će se imenovanje vršiti po pravilima neke institucije, u drugom slučaju će ga izvršiti organ imenovanja određen u sporazumu stranaka ili na drugi način. Konačno u određenim slučajevima izvršiće ga državni sud. Naredna razmatranja tiču se imenovanja arbitara u slučaju višestranačkih arbitraža. Svojstva arbitara predstavljaju vrlo bitnu temu i pažnja je ovde posebno posvećena rešenjima iz Zakona o arbitraži. Kuriozitet u pogledu državljanstva je primetan kod državljana EU. Naime u praksi bi došlo do velikih problema ukoliko bi se prepreka državljanstva arbitara posmatrala kroz prizmu državljanstva EU. Stoga se u praksi državljani EU tretiraju kao državljani država članica. Kod investicione arbitraže naglasak se posebno stavlja na stručnost i nezavisnost arbitara, a postavlja se i poseban uslov u pogledu državljanstva. Autorka zatim ukazuje na problem komunikacije stranke sa arbitrom pre imenovanja gde se javljaju svojevrsni intervjui i ispitivanja potencijalnih arbitara o činjenicama od značaja za imenovanje, koje međutim ne bi smele da obuhvate i njihova gledišta o meritumu spora. Izuzeće arbitara je usko povezano sa njihovim svojstvima, pogotovo nezavisnošću i nepristrasnošću. U odsustvu ovih svojstva ili u slučaju sumnje u njihovo postojanje biće pokrenut postupak izuzeća i odluka nadležnog organa je konačna. U slučaju da su stranke izabrale arbitražu ali ne i njeno mesto, ono će biti određeno u toku postupka, međutim pravila MTK i UNCITRAL-a se bitno razlikuju. U prvom slučaju mesto određuje Sud MTK, a u drugom sam arbitražni sud. Ovde se još jednom vidi značaj izbora određene institucije ili njenih pravila za dalju sudbinu postupka. Sa druge strane ukazuje se na različit značaj mesta kod IKSID arbitraže za koju autorka kaže da je istinski delokalizovana arbitraža. Predujam za troškove postupka je vrlo često uslov da bi postupak bio pokrenut. Neke institucije predviđaju fiksnu tarifu, dok je kod drugih to stvar dogovora između stranaka i arbitara. Zanimljiva je slikovita karakterizacija sekretara arbitražnog suda zbog rastućeg značaja njegove uloge u arbitražnim postupcima. U delu u kom se govori o privremenim merama postoji jedna suptilna kritika zakonskog rešenja u Srbiji u pogledu polaganja obezbeđenja gde autorka smatra da bi obezbeđenje trebalo tražiti samo od stranke koja zahteva privremenu meru.

Primetno je da je gotovo jednak deo knjige posvećen pokretanju arbitražnog postupka i konstituisanju arbitražnog suda sa jedne strane i uopštenom izlaganju o arbitražnom postupku sa druge strane. To samo ukazuje na značaj koji priprema za vođenje postupka ima u međunarodnoj arbitraži. Uvodni deo poglavlja koje je posvećeno arbitražnom postupku započinje konstatacijom o širokim ovlašćenjima koja stoje na raspolaganju arbitražnom sudu prilikom vođenja postupka. Govori se o fleksibilnosti kao njegovoj glavnoj karakteristici ali i ograničenjima kojima je uokviren. Kao najvažnije načelo arbitražnog postupka autorka navodi ono koje se tiče autonomije volje stranaka. Ovo načelo je posebno važno zbog kooperativnog pristupa koji se primenjuje u vođenju postupka, a koji podrazumeva konsultaciju stranaka prilikom donošenja procesnih akata. Druga dva važna načela (ravnopravnosti stranaka i kontradiktornosti) navedena su u Zakonu o arbitraži i naglašena je njihova povezanost i međuzavisnost. U delu u kom govori o strankama autorka razjašnjava značenja različitih naziva koji se koriste za stranke na engleskom jeziku u sudskom, odnosno arbitražnim postupcima. Ovo smatram posebno dragocenim zbog činjenice da su gotovo sve presude, naučni tekstovi i drugi materijali koje smo koristili na predavanjima bili na engleskom jeziku. U odeljku o podnescima ponovo vidimo komparativni prikaz oblika u kojima se javljaju podnesci u više različitih izvora. Mogućnost spajanja postupaka je vrlo ograničena pre svega zbog relativnog dejstva arbitražnog sporazuma ali i određenih karakteristika arbitražnog suda, međutim i ovde na scenu stupa saglasnost stranaka koja može odagnati ove prepreke. Prilikom razmatranja mogućnosti ulaganja prigovora nenadležnosti profesorka navodi francuski jezički oblik načela competence-competence što je bilo iznenađujuće budući da sam se do sada susretao sa tim načelom isključivo u nemačkom obliku (Kompetenz-Kompetenz) koje je i nastalo u nemačkoj sudskoj praksi. Međutim u jednom internet članku pronašao sam sledeću rečenicu koja potvrđuje duboku ukorenjenost ovog principa u francuskom arbitražnom pravu:

Iako je princip competence-competence ( arbitražni sud ima ovlašćenje da odluči o svojoj nadležnosti) čvrsto ustanovljen u francuskom arbitražnom pravu, njegova praktična primena se često pokazala komplikovanom.[2]

U ovom odeljku je vrlo zanimljivo razmatranje problematike izraza i formulacije ugovaranja nadležnosti. Ističe se potreba za razgraničenjem pojmova „arbitraža“ „arbitražni sud“ i „arbitražna institucija“ . Ovo predstavlja vrlo važno pitanje na koje se autorka osvrće nekoliko puta u različitim delovima rada pre svega zato što se i arbitražne klauzule, odluke pa čak i pravilnici nekih institucija (npr. STA) vrlo neprecizno izražavaju u pogledu ovih pojmova, a to rađa mnoge probleme u praksi. Vrlo su korisna tumačenja u pogledu uticaja stečaja na arbitražni postupak pogotovo ako se uzme u obzir da ni međunarodni izvori ne govore o stečaju stranaka. Ovim dobijamo usmerenja i moguće načine popunjavanja pravnih praznina kao i rešenja koja bi u praksi trebalo primeniti kad izvori ne daju precizan odgovor. Kod usmene rasprave ponovo je pažnja posvećena jezičkoj problematici i odgovarajućem prevodu engleskog izraza hearing. Takođe se ukazuje na tendenciju gubljenja važnosti zapisnika koji se vodi najčešće samo po izričitom zahtevu stranaka. Problematici izvođenja dokaza prilazi se iz perspektive različitih pravnih sistema iz kojih dolaze arbitri, gde se naglašava potreba za primenom opštih pravnih načela o izvođenju dokaza pre nego specifičnih. Ističe se značaj Pravila Međunarodnog udruženja advokata (IBA) o izvođenju dokaza u međunarodnoj trgovinskoj arbitraži. Dve bitne karakteristike ove faze postupka su i raspravno načelo i teret dokazivanja koji počiva na strankama. Pominje se mogućnost i pismenog i usmenog svedočenja, a evidentan je uticaj common law sistema, pogotovo u ispitivanju, koje je moguće izvršiti tehnikom unakrsnog ispitivanja, kao i u mogućnosti da se i stranka tretira kao svedok. Kod veštaka je primetno pomirenje kontinentalnog i common law sistema u pogledu odredbi koje se primenjuju za pojedine kategorije veštaka. Kod isprava je interesantno pominjanje tzv. Redfernovog spiska. Iz svih ovih razloga preporučljivo je dobro poznavanje common law sistema u pogledu izvođenja dokaza.

U uvodu šestog poglavlja kratko je razmotrena mogućnost suđenja po pravičnosti ali se odmah ukazuje na činjenicu retke primene ovog načina u praksi. Suđenje na osnovu prava i pravnih pravila je stoga dominantno u arbitraži. Kada se govori o mogućnosti izbora merodavnog prava stranke uživaju gotovo neograničenu autonomiju, čak se ostavlja mogućnost izbora pravila nedržavnih tela. Ranija doktrina, po kojoj je postojala dužnost primene kolizionih normi države u kojoj je mesto arbitraže, napuštena je, i zamenjena novim tendencijama. Vrlo je značajno razmatranje ove problematike sa dva aspekta - aspekta međunarodnog privatnog prava i aspekta arbitražnog prava. Ukazuje se i na problematiku i posledice do kojih dolazi usled principa neprikosnovenosti autonomije volje. Prilikom razmatranja konstrukcije „međunarodnog javnog poretka“ primećuje se možda i najoštrija kritika autorke u pogledu određenih teorijskih razmatranja kao i rešenja u praksi. U daljem tekstu se govori o svim modalitetima internacionalizacije ugovora i načelima međunarodnih trgovinskih ugovora. Posebna pažnja posvećena je pitanju određivanja merodavnog prava u slučaju kada nije unapred izvršen izbor i izvodi se zaključak da faktički ne postoji velika razlika između kolizionog i direktnog izbora merodavnog prava. Jednu od zanimljivosti predstavlja i način utvrđivanja sadržine merodavnog prava u kom učestvuju i stranke, koje čak mogu imati i ključnu ulogu u ovom procesu, a sve zbog uspostavljanja ravnoteže sa arbitrima koji uživaju široku autonomiju prilikom određivanja merodavnog prava.

Poslednje poglavlje posvećeno je arbitražnoj odluci. Na početku se govori o vrstama arbitražnih odluka i kriterijumima podele uz razjašnjenje pojedinih zakonskih odredbi. Zatim se opisuje način donošenja odluke i podvučena je obaveza donošenja odluke u mestu arbitraže. Rešavanje problema nepotpunog arbitražnog veća između ostalog obuhvata i pozivanje na slobodu arbitara da upravljaju postupkom, ali uz određena ograničenja. U pogledu principa jednostepenosti arbitražnog postupka autorka pominje i izuzetak koji predviđa Vašingtonska konvencija zbog činjenice da odluke donete u okviru IKSID-a ne podležu nikakvoj kontroli državnog pravosuđa, te da se svi zahtevi (pravni lekovi) rešavaju u okviru IKSID-a. Glavna kritika poništaja domaće arbitražne odluke usmerena je na višestepenost ovog postupka, koja narušava sve prednosti i specifičnosti arbitraže kao načina rešavanja sporova. I pored značaja NJujorške konvencije čija je osnovna svrha olakšanje priznanja i izvršenja stranih arbitražnih odluka naglašeno je da se u praksi kao izvor najčešće koristi Zakon o arbitraži. Na kraju zanimljiv je osvrt na činjenicu pozivanja država na imunitet i onemogućavanja ispunjenja obaveze plaćanja, a samim tim i izvršenja odluke.

Nakon ovih teorijskih izlaganja dolazimo do dela knjige koji sadrži sve osnovne izvore pomenute u knjizi sa odgovarajućim prevodima na srpski, odnosno engleski jezik. Možda je suvišno govoriti o dragocenosti i jedinstvenosti ovog priloga koji objedinjuje gotovo svu relevantnu građu međunarodne arbitraže.

Poslednju celinu knjige čini glosar sa svim važnijim terminima iz međunarodne arbitraže uz adekvatne prevode na engleski i francuski jezik, koji su i najzastupljeniji u međunarodnoj arbitraži.

Knjiga prof. dr Maje Stanivuković Međunarodna arbitraža je sveobuhvatno delo od izuzetnog značaja za domaću arbitražnu teoriju i praksu. Reč je o zanimljivoj, savremenoj i aktuelnoj temi koja je pokrivena naizgled vrlo zamršenom mrežom propisa. Knjiga je pisana razumljivim i jasnim stilom koji je pristupačan širem krugu ljudi, što je i bio jedan od ciljeva autorke. Jedna od najvećih prednosti dela je svakako objedinjavanje trgovinske i investicione arbitraže u jednu zaokruženu celinu. Impozantna bibliografija ali i jasni stavovi autorke koji su primetni u celoj knjizi, stavljaju je u krug nezaobilazne građe za buduće radove u ovoj oblasti.

[1] Mery Hawthorne, Remembering Updike: The gospel according to John, The New Yorker, (2009), http://www.newyorker.com/online/blogs/books/2009/01/updike-on-how-t.html, preuzeto (25. 2. 2014)

[2] Eric Chang, Charles Kaplan - Application of Competence-Competence in the Face of Conflicting Clauses, International Law Office (2004), http://www.internationallawoffice.com/newsletters/detail.aspx?g=b2656971-d15f-4f25-97de-657942990626 (preuzeto 26. 2. 2014)